[SlovLit] Digitalna transformacija znanosti -- Ivo Andrić o koleri -- Ob dnevu poezije iz Velenja

[Miran Hladnik]

https://www.academia.edu/38019969/Die_digitale_Transformation_der_Wissenschaft?email_work_card=thumbnail
-- Martina Franzen: Die digitale Transformation der Wissenschaft.
Beiträge zur Hochschulforschung, 40/4 (2018). Academia.edu. [Znanost
danes transformirajo kolektivnost raziskovanja, digitalna
infrastruktura, big data, sodelovanje laične javnosti, nova vloga
znanosti v družbi.]

===

From: Marija Mitrovic <marmitrovic41 na gmail.com>
To: slovlit na ijs.si
Date: Fri, 20 Mar 2020 07:04:13 +0100
Subject: Ivo Andrić

Nimam slovenskega prevoda, knjižnice so zaprte, zato pa samo
prepošiljam to kar je na FB postavila dunajska kolegica Gordana Ilić
Marković: antroploška slika obnašanja ljudi v času okužb:

Citat o zarazama iz Andrićeve "Na Drini ćuprija"
"... Za tih dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka dva puta je u
Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se
pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim
vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze: »Dok bolest vlada u
nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu
gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge.« A
kako se ljudi ne pridržavaju ni najspasonosnijih uputstava, čak ni kad
potiču od božjeg Poslanika, ako nisu »silom vlasti« primorani na
to,vlast je prilikom svake »morije« ograničavala ili potpuno
obustavljala putnički i poštanski saobraćaj. Tada je život na kapiji
menjao svoj izgled. Nestajalo je građana, zaposlenih i dokonih,
zamišljenih ili raspevanih, a na pustoj sofi sedela je opet, kao u
vreme buna i ratova, straža od nekoliko zaptija. Oni su zaustavljali
putnike koji su dolazili od Sarajeva i vraćali ih mahanjem pušaka i
glasnim povicima natrag. Primali su poštu od konjanika, ali sa svim
merama predostrožnosti. Na kapiji se tada palila mala vatra od
»mirišljavog drveta« koje je razvijalo obilan, beo dim. Zaptije bi
prihvatile kleštima svako pojedino pismo i okadile ga na tom dimu. Tek
tako raskužena pisma otpremana su dalje. Roba se nije uopšte primala.
Ali glavni posao nije bio sa pismima, nego sa živim ljudima. Svakog
dana naiđe po nekoliko putnika, trgovaca, pismonoša, skitnica. Kod
samog prilaza ka mostu dočekuje ih zaptija i već izdaleka daje rukom
znak da se dalje ne može. Putnik zastaje ali počne da pregovara, da se
pravda i objašnjava svoj slučaj. A svaki od njih smatra da je
neophodno potrebno da ga puste u varoš, i svaki uverava da je zdrav
kao dren i da nema nikakve veze sa kolerom koja je — »daleko joj lepa
kuća« — tamo negde u Sarajevu. U tim objašnjenjima putnici dođu
malo-pomalo do polovine mosta i primaknu se kapiji. Tu se u razgovor
umešaju i ostale zaptije i kako razgovaraju na odstojanju od nekoliko
koraka svi viču glasno i mašu rukama. A viču već i stoga što sedeći na
kapiji zaptije po vas dan pijuckaju rakiju i jedu beli luk; njihov
službeni posao daje im pravo na to, jer se veruje da su obe te stvari
dobre protiv zaraze: a oni se tim pravom obilno služe. Mnogi se putnik
tada zamori da moljaka i ubeđuje zaptije, i vraća se utučen, nesvršena
posla, drumom uz Okolišta. Ali ima ih koji su istrajni i nasrtljivi pa
stoje na kapiji satima i vrebaju neki trenutak slabosti ili nepažnje,
ili se nadaju nekom ludom i srećnom slučaju. Ako je tu slučajno
starešina varoških zaptija Salko Hedo, onda nema izgleda za putnike da
će išta postići. Hedo je ona prava, osveštana vlast koja i ne vidi i
ne čuje dobro onoga s kim govori, i bavi se sa njime samo toliko
koliko je potrebno da mu odredi mesto koje mu po postojećim propisima
i naredbama pripada. Dok to radi on je slep i gluh, a kad to svrši
onda postaje i nem. Uzalud putnik preklinje ili laska.

— Salihaga, zdrav sam ja...

— E pa onda, hajde u zdravlju odakle si i došao. Hajde, gubi se!

Sa Hedom nema više razgovora. Ali ako su mlađe zaptije same, onda može
još nešto i da bude. Što onaj putnik duže stoji na mostu i što se više
sa njima dovikuje, prepire i razgovara i priča im svoju muku, i ovu
zbog koje je krenuo na put kao i sve ostale muke svoga života, to im
nekako dolazi sve bliži i poznatiji i sve manje liči na čoveka koji bi
mogao da ima koleru. Na kraju, neki od zaptija se ponudi da će on
dostaviti u kasabu kome treba putnikovu poruku. To je prvi stepen
popuštanja. Ali putnik zna da se posao po poruci ne svršava i da
zaptije ovakvi kakvi su sada, stalno mamurni ili napola pijani od
lečenja rakijom, teško pamte i naopako dostavljaju mnoge poruke. Zato
i dalje oteže razgovor, moli, nudi mito, poziva se na boga i na dušu.
Sve tako dok onaj od zaptija koga je on uočio i koji je najmekši ne
ostane sam na kapiji. Tada se stvar nekako uredi. Duševni zaptija
okrene lice onom izdignutom zidu, kao da čita starinski natpis na
njemu, a ruke zabaci na leđa i ispruži dlan desne ruke. Istrajni
putnik spusti ugovoreni novac zaptiji na dlan, obazre se levo i desno,
klisne preko druge polovine mosta i izgubi se u kasabi. Zaptija se
opet vraća na svoje mesto, satire beli luk, i zaliva ga rakijom. To ga
ispunjava nekom bezbrižnom i veselom odlučnošću i daje mu snage da bdi
i čuva kasabu od kolere.

===

From: "IvoS │ UVKF" <lirikonfest na gmail.com>
To: "slovlit na ijs.si" <slovlit na ijs.si>
Date: Fri, 20 Mar 2020 20:30:42 +0100
Subject: Ob dnevu poezije: Pesnica Lidija Dimkovska bo letošnja
dobitnica književne nagrade "velenjica - čaša nesmrtnosti", ki jo za
vrhunski desetletni pesniški opus za odrasle v XXI. st. podeljuje
Lirikonfest Velenje

Velenjska knjižna fundacija, ki v Velenju že devetnajst let organizira
Lirikonfest – književno srečanje z mednarodnimi gosti in uglednimi
festivalnimi nagradami ter priznanji, razglaša ob svetovnem dnevu
poezije prvega izmed letošnjih lavreatov. Petnajstič podeljeno
osrednjo festivalno književno nagrado »velenjica - čaša nesmrtnosti«
za vrhunski pesniški opus za odrasle v XXI. st. letos prejme pesnica
LIDIJA DIMKOVSKA.

Književnica (pesnica, pisateljica, esejistka), književna prevajalka,
kritičarka in literarna znanstvenica Lidija Dimkovska, roj. 1971 v
Skopju, kjer je končala študij primerjalne književnosti in na univerzi
v Bukarešti doktorirala iz romunske književnosti,  od leta 2001 živi
in ustvarja v Ljubljani. Objavila je šest pesniških zbirk ter tri
romane. V makedonski jezik prevaja slovensko in romunsko književnost.
Njena dela so prevedena v številne tuje jezike. Mdr. je uredila
antologijo sodobne manjšinske in priseljenske književnosti v Sloveniji
Iz jezika v jezik (2014). – Pesmi piše v makedonščini (za knjižne
izdaje v slovenščini jih je prevedel njen soprog, pesnik Aleš Mustar).
– Lidija Dimkovska s svojo poezijo gradi mostove med več kulturami in
jeziki. Njen »slovensko« prepoznavni pesniški jezik, prepleten z
religijskimi in mitološkimi simboli ter nadrealističnimi elementi, ki
sestopajo v realistični svet z vsakodnevnimi bivanjskimi vprašanji,
odlikujeta svežina in živahnost z mero duhovitosti oz. samoironije.
Njene pesmi prežema aktualna družbena kritika (konkretno naslovljena
vprašanjem sedanje migracije, zbirokratiziranemu XXI. st.,
»nacionalnemu pohlepu, čustvenemu stradanju pri odraslih in otrocih,
grožnjam pozabljanja zgodovine« idr.). Z vrhunskima pesniškima
zbirkama pH nevtralna za življenje in smrt (2012) in Črno na belem
(2017), objavljenima v zadnjih desetih letih, je Dimkovska več kot
dokazala, da si naslov »slovenska pesnica« zasluži ravno toliko kot
stanovski kolegi, ki so se v tej državi rodili.

Poleg osrednje festivalne nagrade bodo na letošnji Lirikonfestovi
Akademiji Poetična Slovenija (predvideni konec maja, a zaradi
nepredvidenega konca pandemije morda prestavljeno na september)
četrtič podelili nagrado krilata želva za najboljši slovenski potopis,
knjižno objavljen v preteklem letu (nagrajenec_ka bo znan_a 23.
aprila).
Že sedemnajstič bo podeljen častni naslov ambasador slovenske
književnosti in jezika oz. mednarodna Pretnarjeva nagrada,
štirinajstič pa bodo podelili prevajalsko priznanje Lirikonov zlát za
vrhunske festivalne prevode novejše poezije za odrasle (predstavljene
v 16. letniku festivalne antologije Lirikon21) (letošnji Prertnarjev
nagrajenec in dobitniki prevajalskega priznanja bosta znana 9. maja).

Letošnji – 19. Lirikonfest si je za književno omizje zadal temo
Babilonski in slonokoščeni stolpi pesniško-potopisnega omamljanja ter
festivalno izbranim enaindvajsetim slovenskim in tujim pesniškim in
potopisnim ustvarjalcem, književnim prevajalcem (zlasti poezije XXI.
st.), mednarodnim posrednikom idr. vabljenim zastavil aktualna
vprašanja za debatne refleksije: Prazne strani slovenske/evropske
literature XXI. st.: enoinistost, prepotentnost in egoizem,
androcentrizem : ginocentrizem ter centralizem književnega
ustvarjanja? – Dvom, strah in pomen poezije v času pandemije v XXI.
st.?

Več o letošnjem Lirikonfestu in lavreatih na spletnih straneh
Velenjske knjižne fundacije (http://www.lirikonfest-velenje.si)  oz.
na povezavi
http://uvkf.si/sl/-razglasitev-dobitnice-festivalne-knjizevne-nagrade-%3E%3Evelenjica-casa-nesmrtnosti-2020%3C%3C-za-vrhunski-desetletni-pesniski-opus-za-odrasle-v-xx

Pozdrav, IvoS/UVKF